Feeds:
Članci
Komentari

Jedno od čestih pitanja i veliki zadatak za svakog profesore jeste davanje programa učenicima. Osim što je potrebno da se zadovolji stilska razlika različitih kompozicija, koji nameće ili školski program ili propozicije za takmičenje za koje se pripremamo, potrebno je i da te kompozicije odgovaraju nivou znanja učenika,  senzibilitetu, tehničkoj spremnosti.

Glavna dilema u ovom nastavnom zadatku je da li ići postupno, učeniku davati kompozicije za po jedan  „stepenik“ više, ići na  „sigurno“ , znajući da će u principu uz manje napora, ali sa izvesnijim rezultatom uspeti da iznese sve potrebne elemente. Ili….. Zaleteti se više unapred, „zagristi“ veći komad, pronaći kompozicije uz pomoć kojih će puno naučiti, pošteno se namučiti, koje će biti atraktivnije i lukavo pokriti nedostatke, ali sa velikom neizvesnošću realizacije ili saznanjem da klasičan repertoar nije predjen i zanat koji je preko potreban nije u celosti izučen ?

Primera ima raznih, samo što i ovde, čini mi se, važi jedno jedino pravilo , a to je  – Da nema pravila ! Bar je tako u muzici….a i u životu…..

Novi Djak

Septembar. Počela je nova školska godina, samim tim i u klasu pristižu novi djaci. Ove godine imam dva nova prvaka. Obe devojčice, kako se ispostavilo bez ikakvog predznanja. Volim decu koja nisu do sada bila u kontaktu sa instrumentom, jer su mnogo prijemčiviji za prve korake, lakše upijaju sve i mnogo su znatiželjniji. Znatiželja je jedan od najboljih pokretača, sigurna sam.

Uglavnom počinjem sa osnovnim pokretima, snalaženju na klavijaturi, upoznavanje sa notama, u različitim oktavama i puno slušanja i pravljenju razlike u visinama, boji, jačini i načinu udara.

Sa obe devojčice ide vrlo brzo. Odlični se snalaze i vidim veliku zainteresovanost za muziku i instrument. Medjutim, jedna od njih dve pokazuje veću potrebu za ponavljanjem odsviranih melodija, ima veću potrebu za istraživanjem po samoj klavijaturi i svaki čas mi donosi neku novu svoju „kompoziciju“. Dok druga opet, počinje više da se oslanja na samostalno čitanje sve većeg broja vežbica iz Početne škole za klavir L.Petrović.

I upadam u dilemu… opet ! Da li slušati senzibilitet i sklonost svake devojčice posebno ili naći neku sredinu i oba deteta ‚ „ukalupiti“ u sistem klasične školske obuke, učenja nota,  ritma, dinamike…. Rezultati neće izostati sigurno u oba slučaja, jer deca poseduju solidne predispozicije, ali….. Upasti u kliše ili raditi nešto posebno ?!

Osnovna dilema

U svakoj Umetnosti, pa tako i u nastavi klavira postoje odredjene dileme. Dileme su obično i pokretači kreativnosti i jedan od načina formiranja sopstvenog mišljenja .

Muzika kao nemerljiva disciplina, kao Umetnost koja se bazira na osećaju, osnovnim predispozicijama i sopstvenom doživljaju, u sebi sadrzi puno dilema.

U nastavi klavira, dilema se javlja od samog početka, od samog pristupa novom djaku, koga treba naučiti osnovama. Pre svega mislim na opismenjavanje deteta, kao jedne od pocetnih tačaka u nastavi klavira. Jedan od bitnih faktora je uzrast deteta, jer je potrebno prilagoditi količinu informacija koje budući djak moze da usvoji. Poznato je da mala deca uz pomoć vežbi i posebnog pristupa, mogu vrlo brzo da ovladaju osnovnim nacinima sviranja klavira : portato,stakato, legato, a da ne poznaju ni jednu notu u notnom sistemu. Tu se javlja osnovna dilema, da li napredovati na taj nacin sa komplikovanijim zahtevima i težim programima ili početi od osnove, učenjem nota iz poznate literature M.L. Petrović , Nikolajeva, J.Krsic….?

U ovom blogu, volela bih da pokušam uz pomoć diskusije i samoispitivanja dodjem do nekog zaključka, ako je to u Umetnosti koja je toliko relativna stvar, uopšte moguće ?